Kључни изазов није створити бројеве који делују насумично, већ доказати да нико није могао предвидети исход. Сада је тим физичара са швајцарског универзитета ЕТХ Цирих то разрешио користећи једну од најчуднијих појава квантне механике: квантну испреплетеност.Стварање истинске, доказиво непредвидљиве насумичности, један је од највећих изазова у физици. Немогуће је утврдити је ли нешто доиста насумично само на темељу резултата. Kоцкице могу имати несавршености што утичу на бацање, рачунарски генератори следе алгоритме, а чак и бацање новчића зависи од физичких сила које би се теоретски могле предвидети. Kључни изазов није створити бројеве који делују насумично, већ доказати да нико није могао предвидети исход. Сада је тим физичара са швајцарског универзитета ЕТХ Цирих то разрешио користећи једну од најчуднијих појава квантне механике: квантну испреплетеност, пишe Science Alert.„Добијени низ нула и јединица сада је доиста савршено насумичан, а то можемо и потврдити”, истиче физичар Ренато Ренер са ЕТХ-а. Насумичност је темељ модерне безбедности јер управо она чини лозинке, аутентификационе кодове и енкрипцијске кључеве тешкима за погађање. То је разлог зашто ће генератори лозинки створити бесмислен низ знакова, а не нешто предвидљиво. Улози су, међутим, знатно већи од заштите корисничких рачуна и сежу до међународне сигурности. Недавни примери то потврђују, попут рањивости програма PuTTY из 2024, где је један од најраширенијих SSH клијената на свету имао грешку у стварању насумичних бројева за криптографске потписе.Не треба заборавити ни грешку на АМD Zen 5 процесорима из 2025, због које је хардверска инструкција за генерирање насумичних бројева стварала предвидљиве вредности, лажно извјештавајући о успеху. Ако код није савршено насумичан, нападачима га је лакше разоткрити. „Сваки конвенционални електронски уређај, попут телефона или рачунара, потпуно је детерминистички”, објаснио је Ренер. „Зато је рачунару или било којем другом електронском уређају заправо врло тешко генерисати насумичну вредност.” Да би то решили, истраживачи су се окренули квантном експерименту познатом као Белов тест.Створили су пар испреплетених квантних битова или кубита, које су раздвојили на удаљеност од 30 метара и охладили на температуру близу апсолутне нуле. Испреплетене честице су оне које при мерењу показују сличности које се не могу објаснити класичном физиком. Мерења спроведена на кубитима произвела су толико снажне корелације да се нису могле објаснити скривеним правилима или унапред програмираним понашањем. Ово постигнуће захтевало је значајна техничка побољшања стабилности и брзине експеримента, што је омогућило да се изведе више од милијарду Белових тестова у отприлике девет сати. Док су пређашњи квантни генератори могли произвести врло насумичне резултате, и даље су зависили од поузданости хардвера и савршених почетних услова.Тим из Цириха је уместо тога демонстрирао такозвано појачавање насумичности. Намерно су кренули с несавршеном насумичношћу и претворили су је у насумичност за коју се може потврдити да је савршено непредвидљива. „Kључно је”, пишу у својем научном раду, „да је појачавање насумичности немогуће искључиво класичним средствима”. Резултат је систем способан да генерише доказиво савршену насумичност, чак и када се крене од мањкаве или несавршене.Систем је такође независан од уређаја, што значи да насумичност не зависи о поверењу у сам хардвер, већ од квантног понашања уоченог у експерименту. Дугорочно, истраживачи кажу да би могао имати исту функцију коју атомски сатови имају за мерење времена – постати физички сертификован извор насумичности према којем се други могу мерити и постављати.„Техничка побољшања омогућила су да први пут створимо насумичне бројеве који ће заувек остати савршено насумични, без обзира на то које се аналитичке методе користе за процену њихове насумичности”, закључује Ренер. Истраживање је објављено у часопису Naturе. (Илустрација Андреас Волраф и Ренато Ренер/Kилијан Kеслер/ЕТХ Цирих)(Индекс)The post ДОKАЗАНА НАСУМИЧНОСТ appeared first on Galaksija Nova.