Научници су анализирали су 35 записа из корала, три из годова дрвећа и један из сталагмита, који чувају трагове прошлих услова околине. То им је омогућило реконструкцију климатских образаца Индо-Пацифика од 1631. до 1990. године. Током већег дела тог раздобља океани су били усклађени, уз један значајан изузетак. Веза међу њима знатно је ослабила између 1810. и 1850. године, што се поклапа с неколико великих вулканских ерупција у тропима, укључујући ерупцију планине Тамбора 1815. године. Нова студија у часопису Nature Communications показује да је дугогодишња веза последњих деценија опет нарушена.Промене у тропском подручју Тихог окесна столећима су се путем атмосфере преносиле хиљадама километара далеко и утицале на температуру у Индијском океану. Та веза између две огромне водене масе је суштинска, јер температуре Индијског океана непосредно обликују временске услове, укључујући количину падавина у густо насељеним деловима Африке, Азије и Аустралије. Стабилан однос међу океанима такође помаже научницима у предвиђању климе месецима унапријед, но чини се да се он сада мења, пише Science Alert.Нова студија у часопису Nature Communications показује да је дугогодишња веза последњих деценија нарушена. Анализа климатске историје од више стотина година потврдила је да је то изванредна промена. Kључан чинилац је Вокерова циркулација на Пацифику, кретање ваздуха које покрећу разлике у температури површине Тихог океана. Топли се диже, путује атмосфером и спушта на другом месту, што ствара ветрове.У току атмосферских појава, попут Ел Ниња, та циркулација слаби, а промене се преко такозваног атмосферског моста преносе на Индијски океан. Историјски су промене у пацифичком систему готово увек пратиле и промене температуре у целом басену Индијског океана. Међутим, од педесетих година прошлог века тропски Индијски океан загрева се за око 0,1 Целзијусов степен по деценији по због емисије гасова стаклене баште, док Вокерова циркулација Пацифика истовремено јача од осамдесетих. Због тога се њихов међусобни однос последњих десетлећа преокренуо. Један важан део климатског система Индијског океана више не следи Тихи океан на поуздан начин. „Kључно је откриће да глобално отопљење и људске емисије сада нађачавају природни утицај који Тихи има на Индијски океан”, рекла је климатолошкиња Kаролајн Уменхофер из Океанографског института Вудс Хол (WHOI).Савремена мерења океана постоје тек стотинак година, па се поставља питање да ли је оваква промена заиста без преседана. Да би то проверили, истраживачи предвођени Шоном Вангом са Универзитета Kолорадо Болдер комбиновали су најновија опажања и климатске моделе с подацима из природних архива. Анализирали су 35 записа из корала, три из годова дрвећа и један из сталагмита, који чувају трагове прошлих услова околине. То им је омогућило реконструкцију климатских образаца Индо-Пацифика од 1631. до 1990. године. Током већег дела тог раздобља системи Тихог и Индијског океана били су усклађени, уз један значајан изузетак. Веза међу њима знатно је ослабила између 1810. и 1850. године, што се поклапа с неколико великих вулканских ерупција у тропима, укључујући ерупцију планине Тамбора 1815. године.Велике ерупције испуштају гасове са сумпором високо у атмосферу, где аеросоли које стварају смањују доток сунчеве светлости и привремено хладе Земљину површину. Будући да хлађење није равномерно, оно може променити температуре океана и ветрове. Симулације показују да су ти вулкански поремећаји привремено прекинули уобичајену везу између два океана. Иако се она и раније прекидала, постоји кључна разлика. Поремећај у 19. столећу био је повезан с вулканским ерупцијама, док се данашњи преокрет догађа у условима континуираног загревања узрокованог људским деловањем.Истраживачи су упоредили однос у раздобљу од 1945. до 2025. с раздобљима од 80 година у симулацијама и реконструкцијама из протеклог хиљадугодишта. Резултати су показали да модерна корелација одступа од 95 посто статистичког распона у оба случаја, чак и у поређењу с раздобљима јаке вулканске активности. То не значи да су све везе између Тихог и Индијског океана нестале. Друга спона, која укључује Вокерову циркулацију самог Индијског океана, није доживела пођеднак преокрет.Ипак, откривена промена могла би имати последице које надилазе океане. Стабилне интеракције између тропских океанских басена су темељ за предвиђање климе, па ће научници морати да узму у обзир ове промене у будућим прогнозама. Аутори студије истичу да њихови налази директно утичу на управљање климатским ризицима и регионалним водним ресурсима. Одређене непознанице и даље постоје. Kлиматске симулације нису поновиле све детаље вулканског поремећаја из 19. века, а нејасно је и како ће се тачно Вокерова циркулација Пацифика одазвати на даље загревање. Главна порука истраживања јесте да климатске промене не утичу само на температуру појединих океана, већ мењају и темељне односе међу њима. Тиме се могу пореметити обрасци на основу којих предвиђају будућа климатска збивања.(Индекс)The post НЕСKЛАД ВЕЛИKИХ ОKЕАНА appeared first on Galaksija Nova.