Док Сунчев систем кружи око средишта Млечног пута, он се периодично креће изнад и испод галактичке равнине, а време тих пролазака подудара се с највећим геолошким превирањима на Земљи. Поједини истраживачи претпостављају да ти проласци гравитационо ремете путање комета у далеком Ортовом облаку, што повећава вероватноћу удара великих свемирских тела.Масовна изумирања, огромне вулканске ерупције и океани који нагло остају без кисеоника на први поглед немају много заједничког, осим катастрофалних размера. Ипак, научници се десетлећима питају следе ли ти наизглед неповезани догађаји скривени ритам који се протеже стотинама милиона година, пише Science Alert. Идеја о дугорочном ритму у геолошкој повести Земље није нова, предмет је расправе још од осамдесетих прошлог века. Тада су истраживања први пут указала на могућност да се масовна изумирања и други кључни геолошки догађаји понављају у правилним размацима. Иако су и касније студије уочавале сличне обрасце, замисао је остала контроверзна.Нова анализа поново вреднује те доказе на темељу савремених геолошких временских скала и статистичких метода. Аутори закључују да су докази о геолошком циклусу од отприлике 27,5 милиона година све чвршћи. То упућује на закључак да многи од највећих преокрета на Земљи можда нису изоловане катастрофе, већ део повезаних, дуготрајних процеса. Геолог Мајкл Рампино са Универзитета у Њујорку анализирао је 89 кључних геолошких догађаја у последњих 260 милиона година. У својем научном раду се ослонио на раније објављене податке, које је обрадио помоћу ажурираних процена старости стена и нових статистичких анализа.Тај скуп података обухвата масовна изумирања у морима, раздобља аноксије у океанима, ерупције континенталних базалта, промене висине мора, изумирања копнених кичмењака, мене у брзини ширења морског дна и таласе вулканске активности. Сви ти записи заједно откривају доминантну периодичност од отприлике 27,5 милиона година, уз слабији циклус од око 8,9 милиона година. Нова анализа не тврди да једна геолошка катастрофа непосредно узрокује другу. Уместо тога, она указује да више система на Земљи периодично реагује на исте темељне процесе који трају десецима милиона година, а још нису у потпуности разјашњени.Један од могућих покретача овог ритма могао би се налазити дубоко у унутрашњости планете. Земљин плашт се непрестано креће, иако изузетно споро. Периодичне промене у том кретању или појава такозваних перјаница плашта могле би утицати на вулканизам, тектонику плоча и друге геолошке процесе. Будући да су ти системи повезани, поремећаји из дубине временом би се могли проширити на површину, океане, климу и биосферу. Чини се да се најбоље одређене старости геолошких догађаја, еколошких криза и масовних изумирања током последњих 260 милиона година поклапају с преласком Земље преко средње галактичке равнине отприлике сваких 32 милиона година. (Rampino, Evolving Earth, 2026).Друга хипотеза усмерена је на интеракцију површине и унутрашњости Земље. Дугорочне мене у Земљиној орбити утичу на климу и висину мора, што доводи до прерасподеле големих маса воде, леда и седимената. Рампино сматра да те промене оптерећења на површини могу суптилно мењати напрезања у кори и горњем плашту и тако деловати на тектонску и вулканску активност. Он, такође, разматра и могуће упливе ван Земље, о чему размишља још од осамдесетих. Док Сунчев систем кружи око средишта Млечног пута, он се периодично креће изнад и испод галактичке равнине, а време тих пролазака подудара се с највећим геолошким превирањима на Земљи. Поједини истраживачи претпостављају да ти проласци гравитационо ремете путање комета у далеком Ортовом облаку, што повећава вероватноћу удара великих свемирских тела.Још спекулативнија јесте идеја да би Земља могла повремено привући честице тамне материје, ако је она концентрисана у близини галактичке равнине. Током милиона година тај процесс би могао стварати унутрашњу топлоту и тако деловати на геолошку активност. Тренутно, међутим, нема доказа који би подупрли било који од ових механизама. У наведеном научном раду засебно се анализирају и удари великих астероида. Иако нису били део статистичке анализе 89 геолошких догађаја, чини се да се време настанка неколико највећих познатих кратера подудара с предложеним ритмом од 27,5 милиона година. Рампино наводи да та подударност заслужује даље истраживање, али не тврди да постоји директна узрочна веза.Остаје отворено питање одражава ли овај привидни циклус стварну одлику Земљине историје. Препознавање периодичних образаца кроз стотине милиона година веома је изазовно. Геолошки записи су непотпуни, процене старости древних догађаја све су несигурније што се иде даље у прошлост, а статистичке анализе понекад могу открити привидне циклусе који нестану с новим подацима. Рампино, ипак, закључује да се предложена периодичност одржала упркос деценијама прецизнијих мерења и све већем броју података. Будући да се ова замисао противи дуго прихваћеним тумачењима геолошких записа, вероватно ће и даље бити предмет оспоравања.Ако будућа истраживања потврде описани образац, то би значило да највећа геолошка превирања нису само изоловане катастрофе разбацане кроз прошлост. Она би могла бити одраз процеса који се понављају и обликују нашу планету стотинама милиона година. „Иако се ове претпоставке у геологији још сматрају маргиналним, могле би бити први кораци ка важном концептуалном пробоју у науци о Земљи. Тај продор препознаје глобалну повезаност великих геолошких догађаја, периодичну природу геолошких записа и астрономске везе које би нашу планету могле јасније сместити у његов стварни космички оквир”, закључује Мајкл Рампино. Налази су објављени у часопису Evolving Earth.(Илустрација NASА)(Индекс) The post ТАЈНИ РИТАМ KАТАСТРОФА appeared first on Galaksija Nova.