Ако је наша реалност заиста само скуп најуспешнијих копија информација које су преживеле дарвинистичку борбу у околини, то сугерише невероватну истину: свет који видимо и осећамо није директна слика темељне реалности, већ само њена најстабилнијапобедничка верзија. Ми, у суштини, живимо у консензусу информација које су биле најспособније да преживе.Замислите свет у којем један електрон може бити на два места истовремено, пролазећи кроз зидове као дух. То је бизарна, али експериментално потврђена реалност субатомског нивоа. Међутим, чим скренете поглед ка својој шољици кафе, та квантна магија нестаје. Шољица је увек тамо где сте је оставили, чврста, непомична и предвидљива. Зашто не видимо квантне ефекте у обичном животу? Где нестаје та првобитна неодређеност атома док се крећемо ка свету људи?Деценијама су физичари нудили егзотичне одговоре: од безбројних паралелних универзума до мистериозних, необјашњивих процеса који узрокују спонтани колапс стварности. Научни рад Војчеха Зурека (Wojciech Zurek) из Националне лабораторије Лос Аламос сумиран у његовој капиталној књизи Decoherence and Quantum Darwinism из 2025. године нуди кључ за решавање ове стогодишње загонетке. Аутор предлаже велику синтезу која користи искључиво стандардну квантну механику да објаснирађање објективног света без потребе за научном фантастиком. Први корак ка разумевању стварности јесте процес који су, почевши од седамдесетих година прошлог века пионирски истраживали Зурек и физичар Х. Дитер Це (H. Dieter Zeh), а назив се декохеренција. Kвантни системи су невероватно осетљиви; чим један атом дође у контакт са својом околином – било да су то други атоми или фотони светлости – његова квантна својства почињу да се растварају. Интеракција са околином делује као механизам који разводњава квантне информације кроз процес квантног преплитања (enatanglement).Замислите кап мастила која падне у океан – информације о њеном првобитном облику се толико брзо шире и мешају са непрегледном воденом масом да их је људски немогуће реконструисати. Према Зурековим прорачунима, овај процес је запањујуће брз: за зрно прашине које лебди у ваздуху. Колизије са фотонима и молекулима гаса узрокују декохеренцију за само 10-31 секунди. То је непојмљиво кратак интервал, милион пута краћи од времена које је светлости потребно да пређе ширину једног протона. Физичар Џефри Баб (Јеffrеy Bub) са Универзитета у Мериленду објашњава суштину овог квантног стања: „Kвантна неодређеност не представља само обично незнање о томе шта је случај, већ нову врсту незнања о нечему што још нема истиносну вредност – нешто што једноставно није на овај или онај начин пре него што извршимо мерење”.Ако декохеренција тако брзо брише квантне информације, како ишта преживљава да постане део стабилне стварности? Зурек овде уводи свој централни концепт: квантни дарвинизам. Нису сва квантна стања подједнако издржљива. Одређена стања, која он назива pointer states (стања показивача), поседују способност да праве вишеструке робусне копије себе у околини. На пример, фотони светлости се одбијају од предмета и носе информацију о њему до ваших очију, а да притом не нарушавају само стање предметаНајприлагођенији:Позиција и наелектрисање су најприлагођеније (fittest) информације јер се могу копирати милионима пута у делићу времена, а да остану непромењене. Сунчеви фотони, на пример, утисну информацију о локацији једног зрна прашине око 10 милиона пута у току само једне микросекунде.Губитници: Kвантне суперпозициј (стање у којем је честица на два места истовремено) немају ову способност. Оне не могу генерисати стабилне копије; уместо тога се разводњавају у процесу декохеренције и никада не прелазе праг класичног света.Ово сугерише да наша реалност није сачињена само од чврсте материје, већ од најуспешнијих копија информација које су се наметнуле околини.Kада се информација о неком стању умножи у милионима идентичних отисака широм околинедогађа се кључни преображај: настаје консензус. Пошто сваки посматрач који приступи било ком делу те околине (било којој групи фотона) види потпуно исту информацију, ми доживљавамо оно што називамо објективном стварношћу. Зурек користи термин екстантон (еxtanton) за предмете који су постигли овај ниво стабилности. Екстантон представља стање релативно објективног постојања. Оно што је најважније, овај модел елиминише потребу за мистериозним колапсом таласне функције о којем су дебатиовали Бор и Хајзенберг. Нема наглог магичног скока; постоји само математички прецизан процес у којем околина бира један исход кроз масовно копирање, стварајући привид чврсте реалности.Зуреков рад нуди решење за вековни сукоб две водеће интерпретације квантне физике: копенхагенске (где је таласна функција само наше знање – епистемичка) и теорије о многоструким световима (где је она сама стварност – онтичка). Зурек тврди да је таласна функција заправо епионтичка – она је и једно и друго. Пре декохеренције све могућности постоје у ономе што он назива апстрактним простором могућности. Међутим, квантни дарвинизам селектује само једно стање које се умножава и постаје наша реалност. Остала стања не гранају универзум у бескрајне копије; она једноставно остају математичке апстракције које нису успеле да се репродукују у нашем окружењу. О овој заблуди Зурек каже: „Два супротстављена погледа на квантна стања и инсистирање на томе да стања морају бити или једно или друго су погрешни”.Да ли је мистерија коначно решена? Зуреков допринос је револуционаран јер нуди математички ригорозан мост између атома и људи, користећи искључиво законе квантне механике. Он показује да су пионири квантне физике, попут Бора и Хајзенберга, превремено затворили ова питања, сматрајући их филозофским, док су она заправо била дубоко научна. Ипак, пут до потпуне истине још траје. Kритичари попут Сали Шрапнел (Sally Shrapnel) истичу да, иако је процес селекције јасан, ми и даље не разумемо природу самог квантног супстрата – оног темељног домета у којем све могућности коегзистирају пре него што их околина извуче у наш свет. Kолико је тај домен уопште стваран? Ако је наша реалност заиста само скуп најуспешнијих копија информација које су преживеле дарвинистичку борбу у околини, то сугерише невероватну истину: свет који видимо и осећамо није директна слика темељне реалности, већ само њена најстабилнијапобедничка верзија. Ми, у суштини, живимо у консензусу информација које су биле најспособније да преживе.(Астроноски магазин)The post KВАНТНИ ДАРВИНИЗАМ appeared first on Galaksija Nova.