Четрдесет година након катастрофалне експлозије реактора у нуклеарној електрани Чернобиљ, изоловане шуме у зони искључења, преопасне за људе, постале су дом вуцима који не само да опстају, него и напредују. Нова генетска студија открива да се можда прилагођавају животу уз сталну изложеност зрачењу, развијајући јединствене особине које би могле бити кључне за њихов опстанак, пише Science Alert. Након несреће 26. априла 1986. године подручје око електране у близини украјинског града Припјата забрањено је за живот. Зона чернобиљске нуклеарне електране у Украјини и Државни радиоеколошки резерват Полесије у Белорусији, које заједно покривају 4.200 кавадратних километара, претворили су се у неку врсту радиоактивног резервата природе.У одсуству људи дивље животиње су се вратиле у великом броју. Данас у шумама бораве лосови, срне, јелени, дивље свиње и чопори паса које су за собом оставили становници. Према попису из 2015, док је бројност већине врста упоредива с незагађеним резерватима у тој области, „бројност вукова је више од седам пута већа”. Да би открио откуда толико вукова, тим научника предвођен еволуционим биолозима Kером Лав и Шеном Kембел-Стејтоном са Универзитета Принстон покренуо је истраживање. Године 2024. ушли су у зону искључења и прикупили узорке крви неколико вукова, а за упоређење и вукова из Белорусије, где је зрачење ниже, и из америчког Националног парка Јелоустон, у којем је оно у нормалном износу. Анализа је открила да се код чернобиљских вукова 3.180 гена понаша другачије у поређењу с другим популацијама. Kада су их упоредили с људским генетским подацима о раку, открили су да су 23 гена повезана с том болешћу активнија код чернобиљских вукова.Kључно је да су ти исти гени повезани с бољим стопама преживљавања код неких врста рака код људи, а најбрже еволуирајуће делове генома налазили су се управо у генима повезаним с протибтуморским одговором код сисара. Научници верују да је генетски профил чернобиљских вукова обликован дуготрајном, вишегенерацијском изложеношћу зрачењу. Те животиње живе у радиоактивној околини и хране се биљождерима који пасу озрачене биљке, што доводи до акумулације зрачења у њиховим телима. Но, још није сасвим јасно како им њихова генетика у томе помаже.„Могуће је да у популацији постоји генетска варијација која неким јединкама даје већу отпорност или издржљивост на зрачење. У том случају, оне и даље могу оболевати од рака истом стопом, али то можда не утиче на њихове функције у истој мери као што би утицало на, рецимо, јединку изван зоне искључења”, објаснио је Kембел-Стејтон. Друга могућност јесте стварна отпорност: „Оне се из неког разлога једноставно боље носе с тим теретом. Или би се могло радити о отпорности, па упркос том притиску – изложености зрачењу – једноставно не оболевају од рака у толикој мери. Сиви вуци нуде заиста занимљиву прилику за разумевање утицаја хроничне, нискодозне, вишегенерацијске изложености јонизујућем зрачењу због улоге коју имају у својим екосистемима”. Истраживачи се надају да ће ова открића, осим што пружају увид у невероватну прилагодљивост животиња, имати практичну примену у хуманој медицини. Истраживање, чији су резултати први пут представљени на конференцији 2024, сада се припрема за објаву у научном часопису.„Почели смо сарадњу с онколозима и компанијама које се баве изучавањем рака да нам помогну у тумачењу ових података. Затим покушавамо открити постоје ли икакве непосредно применљиве разлике које би могле понудити нове терапијске циљеве за лечење рака код људи”, закључио је Kембел-Стејтон.(Илустрација YouTube/NatGео)(Индекс)The post ВУЦИ ОТПОРНИ НА ЗРАЧЕЊЕ appeared first on Galaksija Nova.