Научници су раније открили да се дубоко испод Индијског океана простире огромна гравитациона аномалија, већа од миллион квадратних километара, у којој је гравитационо привлачење слабије него готово било где другде на планети. Антарктик је, чини се, друга још моћнија и занимљивија верзија исте приче јер постоји могућност да је слабија гравитација под континентом могла дугорочно утицати на стабилност ледених плоча и локални ниво мора.Научници деценијама проучавају интригантне „гравитационе рупе”, велика подручја на Земљи у којима су учинци гравитације знатно слабији од просека. Тај феномен посебно је изражен у Индијском океану и на Антарктику. Наиме, учинци гравитације испод леденог континента слабији су него што би се очекивало. Шта су то „гравитационе рупе”?Да бисмо схватили зашто оне постоје треба кренути од чињенице да гравитација на Земљи није свуда једнака, јер планета није савршена кугла. Спљоштена на половима, са избочинама на екватору, где у дубинама постоје узвишења и удубљења, а у унутрашњости, у плашту, стално се крећу огромне стене. Та спора кретања ужарених стена, у којима се топлији материјал уздиже, а хладнији тоне, називају се конвекција. Она узрокује прерасподелу масе, а гравитација зависи управо од те расподеле. Неправилна гравитацијска површина приказује се помоћу геоида – замишљене висиине мора која би постојала када би вода реаговала само на гравитацију и ротацију планете. Геоид изгледа попут кромпира, с избочењима и удубљењима. Удубљења су аномалије, колоквијално назване „гравитационе рупе”.Најпознатија таква аномалија, први пут идентификована 1948, налази се у Индијском океану. У том подручју висина мора је око 100 метара нижа од глобалног просека. Треба напоменути да је реч о разлици у висини геоида, а не стварној рупи у води. Она је вероватно последица дубоких структура у плашту што потичу од потонулих остатака океанске коре изнад које се налазио древни океан Тетис. Те густе стене спуштале су се стотинама километара дубоко, док су се око њих уздизали стубови топлог ређег материјала. Таква кретања променила су расподелу густоће у плашту и ослабила гравитационо привлачење изнад Индијског океана.Овде треба имати на уму да на силу привлачења на одређеном месту утичу два главна чиниоца: ротација Земље и расподела масе дубоко у плашту. Због ротације Земље око своје осе на површини нска тела делује центрифугална сила која је најјача на екватору, а најслабија око полова. Антарктик се налази у подручју око Јужног пола, па центрифугална сила која делује према споља, не смањује гравитациону силу што делује ка средишту Земље. Из тога произлази да би гравитација требало да буде нешто јача него на екватору, где центрифугална сила доста снажно делује у смеру супротном од гравитације.Међутим, мерења показују да је гравитација испод Антарктика слабија него што би се очекивало. Разлог је оно што се догађа стотинама километара испод континента. У Земљином плашту стене се врло споро крећу у процесу који називамо конвекција. Ако се испод неког подручја налази топлији ређи материјал, укупна маса по јединици запремине је мања. Сила гравитације поједностављено зависи од укупне масе Земље и удаљености од њеног средишта у складу с формулом F = G (m₁ m₂)/r², где је F сила, G гравитациона константа, m₁ маса Земље, m₂ наша маса, а r удаљеност нашег средишта од средишта Земље.Но, будући да маса у Земљи није једнако распоређена, ако је под Антарктиком мање густе твари или је потонула дубље у унутрашњост, гравитационо привлачење на површини биће слабије него што би се очекивало само на темељу облика и ротације планете. Према новом научном раду, објављеном у часопису Scientific Reports, професор геофизике са Универзитета Флоридa Алесандро Форте и научник из Париског института за физику Земље Петар Глишовић открили су да су помицања големих стена испод Антарктика повезана с великим променама климе тог континента. То сугеририше да су промене у гравитацији можда омогућиле пораст ледених покривача. Наиме, чак и мало смањење гравитације могло је дугорочно повећати задржавање леда. Треба напоменути да је реч о дугорочним процесима на геолошким временским скалама, а не о чиниоцима који објашњавају данашње климатске промене. Да би истражили како се гравитација у подручју Антарктика мењала током милиона година, научници су анализирали богату базу података потреса забележених широм света.„Замислите да правимо CT снимак целе Земље, а немамо рендгенске зраке као у лекарској ординацији”, рекао је Форте. „Имамо потресе. Таласи потреса су светло које осветљава унутрашњост планете.” Наиме, ти валови путују кроз унутрашњост планете и мењају брзину зависно од густоће материјала, па омогућују тродимензионалну реконструкцију плашта. Аустралијско-хрватски геофизичар, академик Хрвоје Ткалчић, каже да сеизмичка томографија у том смислу уистину функционише слично компјутерској томографији (CT): „Уместо рендгенских зрака она користи таласе потреса који природно настају широм света. Но, треба напоменути да је покривеност сеизмичким станицама под Антарктиком релативно слаба, што уноси неизвесност у реконструкције структуре плашта на тим дубинама, а то и сами аутори признају”.Помоћу рачунарских модела тим је реконструисао стање гравитационе аномалије пре 70 милиона година, у време када су диносаури још ходали Земљом. Утврдио је да је она јачала током десетина милиона година и да се подударала с великим променама у клими континента и са ширењем ледника, што је имало далекосежне учинке на висину мора и киселост океана. То раздобље подудара се с прелазом из топлог света без трајног леда у данашњи у којем постоји ледени континент. Kада је Антарктик пре око 34 милиона година ушао у стање трајне глацијације, промениле су се и глобалне висине мора и хемијска својства океана. Геодинамичари, иначе, узимају томографски модел као почетну слику Земљине унутрашњости, а затим помоћу геодинамичких модела и основних физичких закона екстраполирају временску компоненту, односно еволуцију конвекције у плашту. Иако резултати не доказују непосредну узрочно-последичну везу да су помицања стена и промене гравитације узроковале пораст леда, Форте и Глишовић планирају да испитају јесу ли промене висине мора директно повезане с јачањем те аномалије.Научници су раније открили да се дубоко испод Индијског океана простире огромна гравитациона аномалија, већа од миллион квадратних километара, у којој је гравитационо привлачење слабије него готово било где другде на планети. Антарктик је, чини се, друга још моћнија и занимљивија верзија исте приче јер постоји могућност да је слабија гравитација под континентом могла дугорочно утицати на стабилност ледених плоча и локални ниво мора. Другим речима, дубоки процеси у плашту могли су недиректно обликовати површинске климатске услове. Ако се то потврди, биће потребно проширити појам климатског система јер је могуће да он не обухвата само атмосферу и океане, него и спору, али моћну динамику унутрашњости Земље. То би значило да су емисије гасова стаклене баште, иако доминантан узрок данашњих климатских промена, само један слој у причи.(Илустација НАСА/AI)(Индекс)The post ГРАВИТАЦИОНЕ РУПЕ ВЕЋЕ appeared first on Galaksija Nova.