БРЖЕ СУ ОД СВЕТЛОСТИ?!Галаксије изван Хаблове сфере удаљавају се од нас надсветлосном брзином. Како је то уопште могуће, јер се противи Ајнштајновој Општој релативности?КОСМИЧКО ТКАЊЕАко постоји иједан апсолутни закон у универзуму, онда је то да ништа не може путовати брже од светлости. За љубитеље научне фантастике то је помало депримирајућа чињеница. Свемир је огроман, и док је брзина светлости за нас људе незамисливо велика, на међузвезданим раздаљинама она је заправо мучно спора. Чак и при фотонској брзини од око 300.000 километара у секунди, потребно је више од четири године да светлост стигне само до нама најближе звезде.Међутим, ова наизглед једноставна истина има једну кључну зврчку. Пажљиво формулисање овог универзалног закона не само да је важно, већ отвара врата ка неким од најчуднијих и најфасцинантнијих аспеката космоса. Испоставља се да универзум има начина да заобиђе сопствено највеће правило, а разумевање како то чини мења све што мислимо да знамо о простору и времену. Kако је онда могуће да посматрамо галаксије што се удаљавају од нас брзинама које се опасно приближавају, чак и премашују, брзину светлости? Одговор лежи у једној суптилној, али пресудној разлици: ограничење брзине светлости односи се искључиво на тела који се крећу кроз простор. Те далеке галаксије, међутим, не крећу се кроз свемир. Уместо тога, сам простор између нас и њих се шири, носећи их са собом.Најситније тачке на илустрацији у оквиру су галаксије иза сфере телескопа Hubble, од нас далеко више од 14 милијарди светлосних година и удаљавају се од надсветлосном брзином. Најпрецизније речено, галаксије су уграђене у растегљиву тканину простора. Оне су пасивни путници на космичкој струји која се непрестано шири. То значи да се ограничење брзине светлости не односи на ширење самог простора, које може да се одвија било којом брзином.Да, ништа се не може кретати кроз простор брже од светлости. Али те галаксије се не крећу кроз простор. Оне се крећу са њим. Ова идеја ширења простора води нас до запањујућег закључка. Захваљујући феномену описаном Хабловим законом, што је галаксија удаљенија од нас, то се брже удаљава. Наша најбоља мерења показују да се за сваки мегапарсек удаљености (око 3,26 милиона светлосних година), брзина удаљавања повећава за отприлике 67 до 73 километара у секунди, у зависности од методе мерења. Галаксија удаљена један мегапарсек удаљава се брзином од приближно 70 километара у секунди, она на два мегапарсека брзином од 140 и тако даље.Ако наставимо ову логику, неизбежно долазимо до запањујуће спознаје: на одређеној удаљености, брзина удаљавања ће достићи и на крају премашити брзину светлости. Та граница се назива Хаблова сфера, а њена удаљеност од нас је тренутно око 14 милијарди светлосних година. То значи да се све што се налази изван те сфере из наше перспективе, удаљава од нас брже од светлости.Али, уколико се те галаксије удаљавају брже од светлости, како је уопште могуће да их видимо? Зар њихова светлост не би требало да буде заувек изгубљена за нас, неспособна да премости јаз који се непрестано шири? Интуиција нас овде вара. Замислите галаксију која се налази тик изван наше Хаблове сфере. Светлост коју она емитује не мора да пређе целу дистанцу до нас да би постала видљива; потребно је само да пређе релативно кратку удаљеност да би ушла унутар наше Хаблове сфере. Једном када фотон пређе ту границу и уђе у сферу где је брзина ширења простора мања од брзине светлости, ништа га не спречава да настави свој пут ка нама.Ово има невероватну импликацију која изазива границе нашег разумевања. Kада видимо светлост из једне такве удаљене галаксије, којој је, рецимо, требало 12 милијарди година да стигне до нас, та галаксија више није тамо где је била. За време дугог путовања тог фотона, универзум се наставио ширити. До тренутка када светлост стигне до наших телескопа,та иста галаксија се сада налази на запањујућој удаљености од око 23 милијарде светлосних година – далеко изван Хаблове сфере, и даље се удаљавајућиод нас брже од светлости. Последњи део ове космичке слагалице је можда и најневероватнији, јер све своди на релативност. Ширење универзума је униформно; не постојистварни центар, што значи да свака тачка може бити посматрана као центар из сопствене перспективе. Из угла галаксија које се налазе тик изван наше Хаблове сфере, наша галаксија Млечни пут је та која се од њих удаљава надсветлосном брзином. То значи да из одређеног космичког угла ви, док мирно седите и читате ово, управо сада кршите универзалноограничење брзине.Ови концепти су изузетно сложени и дубоко укорењени у Ајнштајновој Општој теорији релативности. Покушај да се ове идеје опишу свакодневним језиком је као покушај описивања симфоније речима; можете говорити о њеној јачини и тону, али без слушања музике те речи никада не могу у потпуности пренети суштину. Управо зато је научни подухват толико задивљујући. Од Ајнштајна, који је први замислио ове идеје, до стотина астронома који су у протеклом веку потврдили и проширили наше разумевање, сведоци смо невероватне људске способности да појми непојмљиво. Па ипак, остаје толико тога што не знамо. У универзуму који се непрестано шири да ли ћемо икада моћи да досегнемо границе сазнања?(Илустрација Hubble/NASА)(Астрономски магазин)The post БРЖЕ СУ ОД СВЕТЛОСТИ?! appeared first on Galaksija Nova.